I opet su ti dani dosli...
Opet nam se ne da, opet smo se udaljili.
Kao da je dovoljan dasak vetra da nas udalji kilometrima. I sve vise sumnjam, sumnjam, mila moja, sumnjam u ljubav tvoju.
A ne znas, tako prokletno, ne znas da moju sumnju smiris. Kao da ne zlelis da budemo srecni? Promasis me svaki put, ko da na mene ni ne mislis.
Ja ne mogu tako sebicno kao ti misliti samo na sebe. Gde to moze nas odvesti? Mila moja, tu je kraj puta.
Svaki put pomislim bice bolje, procice. A dokle tako, dokle...
Umoran sam.
1 Komentari |
0 Trekbekovi
Mogao bih mnogo pisati...ali necu.
Cim se pojavi sumnja,jasno je.
I cim pre sebi priznas da nesto nije u redu,bice ti bolje.
Ne lakse,ali sigurno bolje.
Vrlo je lako primetiti da stvari nisu kao nekad,da seljubav potrosila.
Tesko je to sebi priznati.
Nastavi dalje...ma koliko bolelo.
To je zivot. I pocni da ga zivis dalje,sto pre.
Pozdrav.
Autor stepskivuk — 12 Avg 2010, 20:51