Kud plovi ovaj brod...

Opet nam se ne da, opet smo se udaljili.

Kao da je dovoljan dasak vetra da nas udalji kilometrima. I sve vise sumnjam, sumnjam, mila moja, sumnjam u ljubav tvoju. 

A ne znas, tako prokletno, ne znas da moju sumnju smiris. Kao da ne zlelis da budemo srecni? Promasis me svaki put, ko da na mene ni ne mislis.

Ja ne mogu tako sebicno kao ti misliti samo na sebe. Gde to moze nas odvesti? Mila moja, tu je kraj puta.

Svaki put pomislim bice bolje, procice. A dokle tako, dokle...

Umoran sam.

Opet si me prevarila, opet si prejako na moje srce stala.

Štiklom si ga prejako nagazila.

Opet si me takvim napravila, opet si me pobedila.

Opet si mi pokazala, opet si mi i dokazala da ja sam taj po kome gaziti tako dobro znaš.

Opet si me pomerila, opet si uspela pokvariti sve što znaš.

Opet si ta što mukama mojim upravljati zna.

Opet te želim ja i bez tebe ne umem ni jedan dan.

 

 

Volim te, danas, juče i sutra.

Volim te ponekad i više od sebe, više od života.

Volim te ponekad toliko da ne znam šta bih bez tebe, jedino moje.

Volim te ponekad ko da drugi svet ne postoji, osim tog sveta u kom smo ti i ja.

Volim te ponekad da ni reči nisu dovoljne, a te reči mi uvek fale.

Volim te ponekad sa toliko osećaja, da žalim što više od toga osećati ne mogu.

Volim te ponekad ili to samo sebe lažem.

Da, volim te. Ponekad me tako jako odgurneš od sebe, da ni ja ne znam kako ti se opet vratim. Kao bumerang, ali sve teže i teže. Ne znam, ništa ne znam. 

Sve što želim pokušaćeš da mi ''odmogneš'', ispitivaćeš me do najsitnijih detalja. Ja nemam odgovore na sva tvoja pitanja. Prosto nemam. 

I sve me lomi. 

Pitam se i gde sam ja? Kako sam ovde došao, ko li me je poslao? Da li sam toliko želeo jedno veliko ništa? 

I sve mi je pomešano, ne znam ni odakle da počnem. Kako počnem, tako se odmah i zapetljam. 

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.